Jednom je ljubav pala,
sa neba, na dvoje, tačno gde treba.
Jednom je zvezda mala,
zasjala, u tvom oku,
baš kako volim.
I od onda sve je stalo
i tako ostalo.
Jednom je neko nekom rekao:
„Mnogo te volim, pođi za mene,
i budi moja.“
Zašto mi sad u glavi tužno svira,
bio sam spor, muči me mora.
Da l’ svira još harmonika,
i vatre da l’ se pale,
tražim sad Dunavskim poljima
te tvoje oči male.
Oči te tvoje zelene,
meni baš nisu suđene,
dođe mi da pijem, tugu da razbijem,
suzama da lice mijem.
Dodirni me sad nogom ispod stola,
i seti se svega što je bilo.
Na licu nek’ ti osmeh opet sine,
i neka bude što je nekad bilo,
što je nekad bilo, bilo je.
Related posts: